Lako kao Pero - mart 2017.
Nisam ni slutio da će slučajni izlazak i susret s jednom prugastom haljinom i martinkama ostaviti večan trag u mom srcu. Sa drugarom sam izašao na poznatu svirku, sedeo sam daleko od bine naslonjen na šank i pio rakiju, a onda si se pojavila ti ispred mene.
"Možemo li da okačimo torbe na tvoju stolicu?", pitala si me.
Bio mi je simpatičan tvoj osmeh i način na koji si okrenula barsku stolicu da ne padne pod teretom prepunjenih torbi.
"Sigurno studiraš arhitekturu", rekoh sa željom da te upoznam.
"Ne, logistiku"... i tako je počelo.
Malo smo popričali, pri čemu sam pokušavao da te ozbiljno slušam iako mi je tvoj sremački naglasak bio neodoljiv i lovio sam svaku reč koju bi akcentovala, a onda si nastavila priču sa mojim drugarom jer vam je logistika bila zajednička tema. Tvoja drugarica je netremice gledala gitaristu benda, ali sam ipak uspeo da razmenim neku rečenicu i s njom, skapirali smo da znamo iste ljude...
Mnogo si mi se svidela, i ti si to osetila. Izgledalo mi je neverovatno da ću ikada imati priliku da te istinski upoznam. U tom trenutku mi je bilo dovoljna tvoja blizina, uživao sam gledajući te. Iznenada, jedan film o bluzu mi je pružio priliku da uzmem tvoj broj i iskoristio sam je. Ti si iskoristila priliku da uzmeš moje srce...
Veče se nastavilo u ritmu rokenrola i rakije, i kad smo izašli do sledećeg paba, nisam ni primetio koliko je hladno... bio sam srećan što sam te upoznao.
Drugarski zagrljaj i poljubac u obraz tvoje drugarice je nešto čemu sam se silno obradovao, jer sam imao dobar izgovor da ja tebe zagrlim i poljubim :)
Do sledećeg susreta razmišljao sam o tebi sa smeškom na srcu...
Srce bira teži put, to znaju svi. Ovo je prica o logistici... i ljubavi.